Седам порука Спаситеља на Крсту

Митрополит Иларион (Алфејев)

На Велики Петак

   У антифонима, које смо управо чули, говорило се о томе, да су се вода и крв, које су истекле ребра Исусовог, разделиле на четири извора, а та четири извора – то су четири Јевађеља, из којих сазнајемо о животу и смрти Исуса Христа. 
И данас, на дан, када се сећамо распећа Господа на крсту, слушамо читања из та четири Јеванђеља, читања, која нам сведоче о последњим сатима, последњим минутама Христовог земаљског живота.
Јеванђелисти су сачували за нас седам порука Спаситеља на крсту. 
Прва од тих порука –  била је молитва, коју је  Господ изговорио, када су  војници пробијали Његове руке ексерима, када је био разапињан. И Господ се молио за њих: „Господе, опрости им, јер не знају, шта раде“. У тој молитви, изражена је сва љубав, коју Господ има према људима. Господ воли не само људе који су Му верни, не само људе који испуњавају Његове заповеди, него и своје непријатеље и оне који га разапињу, и све оне, који својим грехом или због незнања, или намерно забијају ексере у Његове руке. Чак и када ми својим гресима наносимо ране Господу, Господ нас и тада воли и моли Свог Оца: „Господе, опрости им, јер они не знају, шта раде“.
    Затим из Јеванђеља сазнајемо, како су Га двоје разбојника, који су били разапети поред  Њега, вређали. Али изненада, један од разбојника се предомислио. Видео је Исуса који страда, сетио се Његових речи, када је говорио о томе да ће настати Царство, у коме ће Он бити Цар и са вером је рекао Господу: «Господи, помени ме, када дођеш у Царство Твоје». И Господ му је одговорио, и то је друга порука, коју је Господ изговорио на крсту: «Данас ћеш бити са мном у рају». И та порука нас учи томе да ма колико велики био грех човека, ма колико се удаљио од Бога, чак ако је тај човек био разбојник,  ако цео свој живот није веровао у Бога и разапињао Га и чинио зло људима, реч покајања, којом се обрати Господу, може му отворити врата Царства Небеског. И ми верујемо, слушајући ту причу, да ма што се догоди са нама, Господ ће увек бити спреман да нам опрости, Господ ће увек  бити спреман да нам отвори врата Царства Небеског, ако Му приступимо са вером, покајањем и љубављу.
     Трећа порука, коју су нам пренели јеванђелисти су речи Исуса Христа -  Његово обраћање мајци и Његовом омиљеном ученику – апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову. Крај Исусовог крста стајала је Мајка Његова, и видевши Је, Господ је рекао: „Жено! Ето ти сина!“. А Јовану је рекао: „Ено ти Мајке“. Тим речима Господ  је не само поверио Мајку Своју на старање Свом омињеном ученику и није само поверио Свог ученика на старање Својој Пречистој Мајци, него је поверио и све нас љубави и заштитништву Пресветој Богородици. Сећајући се данас Господа на крсту, сећамо се и Богородице крај Исусовог крста, Богородице која је родила Сина Божијег, Која је заједно са Њим прошла сва страдања и Која је стајала крај Исусовог крста док јој се „цепала утроба“. 
Господ нас је предао Њеном заштитништву, све нас – верне и неверне Своје синове и кћери. 
Из Јеванђеља сазнајемо, да је Господ када је био на крсту, позвао Свога Оца: «Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? У тим речима осећала се сва туга богоостављености, коју је  Господ искусио на крсту. Никада, ни на један тренутак, Господ није био остављен од стране Свога Оца, никада, ни на један тренутак, Божанство Христово није се раздвојило од Његовог Човечијег. Али да би могао да прође путем страдања, морао је да претрпи не само понижавање и увреде,  предавање и одрицање од Њега. Морао је да претрпи и најстрашније страдање  које може задесити човекову судбину - осећај богоостављености, оно осећање, које преплави човека када му се чини да Бога нема или да  Он не чује Његове молитве или да га је оставио. И Господ је морао да прође кроз то, да би постао један од нас, због тога, да би се и ми у тренуцима када нам се чини да нас је Бог оставио могли сетити да је и он прошао кроз ту муку.
     Господ је на крсту завапио: „Жедан сам!“. Та реч Господа сведочи о томе, да је преживљавао муке на крсту реално, тако као их проживљава сваки човек. Био је разапет и то је била страшна и мученичка смрт, смрт, која је наступала полако од губитка крви и од жеђи. Али Господ је био жедан не само воде, материјалне, Господ је пре свега био жедан спасења људи. Он је био жедан, да би та Његова страдања дотакла наше срце, да би се и сво човечанство одазвало на ту Његову тугу, на ту Његову молитву за све нас и оне који су Га разапели. Господ је жедан нашег спасења, и баш због тога Господ је пошао на крст, да би свакога од спасао, да би свакоме од нас, као и благоразумном разбојнику отворио врата Царства Небеског.
Када се приближио час смрти Господа, Он је рекао: „Свршило се“. Та реч је значила да је дошао крај његовом земаљском подвигу. То, кроз шта је требао да прође, завршило се, завршило се Његово Земаљско страдање, наступала је Његова Небеска слава. Господ је био разапет зато што је то било неопходно, тако је било предсказано. А то је било неопходно за наше спасење. Када је Господ рекао: „Свршило се“, – то значи да се наше спасење свршило, то значи да су се врата раја отворила за свакога од нас, и у том смислу и за оне, који су се налазили у аду. Јер одмах после своје смрти Господ је сишао у ад.
И, на крају, последње речи, које је  Господ изговорио на крсту, биле су упућене Његовом Небеском Оцу. Рекао је: „Оче, у руке Твоје предајем Дух Мој“. Морамо се замислити над тим, кроз шта је прошао Господ и са каквим осећањима је изговорио те речи. Још пред своје страдање на крсту, молио се Оцу и говорио: „Оче, да ли је могуће да Ме обиђе чаша ова? „ Али, та чаша није Га мимоишла. Господ, Бог Отац, није одговорио на  тај вапај, зато што је тако морао да пострада. И када се Господ обраћао на крсту: „Боже Мој, зашто си ме оставио?“, то је био крик туге због раздвојености од Оца. Али  Господ је умро измирен са Својим Оцем, умро је са поверењем према Њему. Умро је са осећањем да се завршило то што је био дужан да уради. Умро је, не са осећањем богоостављености, него са осећањем присуства Оца, умро је с поверењем у Њега. У Његовим речима није било прекора, него једино бесконачна љубав и бесконачно поверење. Обратио се Оцу тако, као што се дете обраћа својим родитељима: “Оче, у руке Твоје предајем Дух Мој“. То су биле речи са којима је Господ испустио Дух. 
     Сећајући се свих тих догађаја, сећајући се смрти Господа Исуса Христа на крсту, схватићемо да је Господ близак свакоме од нас, да нам је близак као што је био близак благоразумном разбојнику, да нас воли исто, као што је волео све људе, који су тада били са Њим: и Мајку Своју, и ученике Своје, и војнике, који су Га разапињали, –све, без обзира на њихов лични однос према Њему. Сећаћемо се, да ма шта нам се догоди, ма колико смо били далеко од Бога, Господ ће нам увек бити близак. Ма колико далеко ми одсупили од Његових заповеди, Господ ће нас увек волети. И чак ако бисмо Га оставили, Он никада неће оставити нас. Управо због тога је Он пошао на крст. 


Превод за Поуке.орг - Оливера Г.